Čekali smo, dočekali i preslušali album “Veronautika” Nikole Vranjkovića, koji je, po skromnom mišljenju potpisnika ovih redova, vjerovatno najiščekivaniji domaći rok album 21. vijeka, a što se lako može zaključiti iz privrženosti Vranjkovićeve publike.
Naime, činjenica je da se već dugo na sceni nije pojavio bend ili autor s čijim se pjesmama ljudi u toj mjeri poistovjećuju i u čijim pjesmama se prepoznaju kao što je slučaj sa Nikolinim. Kada neko ima šta da kaže, ima ko i da sluša. Nikola govori o stvarima koje od individue neminovno traže da promišlja o sebi, o svom okruženju, o svojim bližnjima, emocijama, umjetnosti, ili, kako sam kaže u pjesmi sa novog albuma, “vremenu koje utrne što ne izleči”…
Upravo to je bio dobar povod za razgovor sa beogradskim muzičarom i pjesnikom. Za početak, interesovalo nas je da li Nikola čita recenzije “Veronautike”, i da li recenzenti pogađaju poentu.
“Pročitao sam sve recenzije do sad. Uglavnom su ih pisali ljudi koji me dugo prate i znaju dosta o meni i o ovom albumu. Uglavnom, pogađaju, za sada”, kaže on.
Oni koji prate Nikolin rad, znaju da su neke pjesme na ovom albumu stare i do 10 godina. Neke su nove, ali najveća enigma je – kako je moguće da se pjesme ne umore, da se ne istroše tokom tolikih godina?
“Vreme uvek radi za kvalitetne pesme. Kod nas je potrebno dosta vremena da bi pesma uopšte stigla do slušaoca, tj. da bi on uopšte saznao za nešto novo, ukoliko baš nije posvećen domaćoj muzici. Tako je i u mom slučaju. Bez obzira na starost nekih pesama, puno ljudi ih i dalje nije čulo”, navodi Vranjković i dodaje da ih “mnogi, naravno, ni neće čuti, jer ih ne zanima”.
Ono što upada u oči su nazivi Nikolinih dosadašnjih albuma, a to su “Bremeplov” i, sada, “Veronautika”. Oba naziva su kovanice, pa djeluje kao da postoji nekakva veza među njima i može se postaviti pitanje da li su oni, možda, dijelovi buduće trilogije.
“Veza ne postoji, u stvari. Neke pesme sa ‘Veronautike’ su nastale pre pesama sa ‘Bremeplova’. ‘Veronautika’ je sledeći korak posle albuma ‘Ako imaš s kim i gde’, a ‘Bremeplov’, nekako, više vezujem za album ‘Zaovdeilizaponeti’, dođe mu kao muzika za knjigu”, pojašnjava Nikola.
Bez obzira na nepostojeće veze između ova dva albuma, očigledno je da same kovanice, s obzirom na to da je njihov autor sam Vranjković, imaju određenu pozadinu, koja je sve samo ne banalna.
“Što se ‘Bremeplova’ tiče, tu je nešto lakša situacija. To mu dođe kao jedno dugo putovanje ili plovidba kroz sve naše zajedničke muke i sudbine… Što se ‘Veronautike’ tiče, hm… Pre dosta godina je Olivera Kovačević imala TV emisiju u kojoj su u isto vreme gostovali jedan sveštenik, neka žena što piše modernu, popularnu književnost, onda jedna žena za koju sam iz mladosti znao da je bila poslanik, a izgleda da je i sad, samo u nekoj trećoj partiji, nisam pratio, i neki režiser porno filmova. Nasuprot svih njih, bio je veliki Stevo Žigon. Svi su, kao, iznosili nekakve lične stavove, davno naučene napamet, a on im je upravo pred sam kraj svog života držao predavanje o životu… i ništa nisu razumeli”, prisjeća se muzičar.
Vranjković kaže da mu se iz ogromnog broja Žigonovih genijalnih misli i rečenica u sjećanje urezalo njegovo objašnjenje da vjera i nauka ne mogu da se sklapaju u jednu novu riječ – vjeronauka – koja bi trebalo nešto da označava, neki predmet u školi, i tako dalje, jer su jednostavno suprotne.
“Kako on kaže: ‘Vera je vera, a nauka proizilazi iz sumnje’. Kod nas su oduvek postojali ljudi koji su, bez obzira da li se slažete ili ne slažete sa njihovim stavovima, kroz svoje izgovorene misli uspevali da nahrane duše novom energijom onima koji su željni znanja. Ja sam od tog dana razmišljao koja bi reč u mom slučaju mogla da stoji rame uz rame sa verom i da jedna drugoj ne prave probleme… i shvatio sam da je ta reč reč ‘voda’, ili kako je to Mika Antić davno napisao: ‘Ko nije plovio / Ko nije brodio / Ko se od orkanskih talasa skrivao / Taj kao da se upola rodio / I kao da je upola živeo’. Ta neka prava veronautika u budućnosti bi mogla da bude kao neka mala Biblija, priručnik za sve vodene ljude, od ribara i mornara do običnih turista u čamcima i ljubavnih parova koji zagrljeni šetaju pored mora ili reke”, smatra on.
Sa druge strane, ističe da njegova veronautika, opet, prije služi kao lični podsjetnik šta mu se sve desilo u posljednjih desetak godina unazad, ali i njemu bliskim ljudima.
Kada album u fizičkom obliku uzmete u ruke, ne možete da pobjegnete od Dunava, koji će vas odmah dočekati na slici omota, na kojem je prikazan čovjek koji plovi ovom rijekom. Takođe, kada preslušate album, shvatićete da Dunav ni sada, kao ni do sada, nije slučajan motiv kada govorimo o Vranjkoviću. Primjera radi, album otvaraju večernji zvuci zrikavaca i sova, a zatvara ga zvuk bućke. Stiče se utisak alegorije Dunava, kao npr. Dizdarove “Modre rijeke”, iz genijalne zbirke “Kameni spavač”. Ovo možete i sami primijetiti, kada pažljivo preslušate album.
Da momenti koji otvaraju pjesme “Fotelje” i “Bućka” nisu slučajno tu, potvrdio je i sam Nikola.
“Zvuci sa početka ‘Fotelje’ su noćni zvuci iz mog dvorišta u Krčedinu, gde smo snimali veći deo albuma i muziku za jedan dokumentarni film, koji će se pojaviti do kraja godine, nadam se. Tu noćnu tišinu čine i zrikavac, i komarac, i sova, i šakal preko reke, a opet, preko dana, kroz svu dnevnu buku vetra, ptica, pasa lutalica, uvek se probije zvuk bućke iz daljine sa Dunava. Snimao sam Mileta Obradovića Jurišinog dok je bućkao. On je napisao knjigu o Krčedinu… fantastičan dokument. Ovaj album počinje po mraku sa zrikavcima još pre ponoći, a završava bućkom u rano letnje popodne. Ništa, i niko, nije slučajno na ovom albumu – ni živi ni mrtvi”, jasan je Nikola.
S obzirom na to da mu je kuća je na brdu i gleda na Dunav, dok su snimali stalno su gledali u rijeku i slušali brodsku radio-stanicu umjesto vijesti na radiju.
“To, u stvari, uvek radim kad sam na vodi. Imam malu radio-stanicu i slušam brodove kako razgovaraju. Mogu da zažmurim i, pošto znam i gde se trenutno nalaze i kojim pravcem se kreću, mogu da skačem sa jednog na drugi i plovim sa njima. Prošlog leta sam sa Ivanom Petrovićem, čovekom sa kojim sam producirao ovaj album, plovio brodićem nekoliko dana od Aradca na Tisi do Krčedina. Nosili smo laptopove i hard diskove, i editovali dobar deo materijala. Čak smo počeli i par mikseva, tu, na vodi”, kaže Nikola.
Još jedna zanimljivost odnosi se na naslovnu pjesmu “Veronautika”, u kojoj se čuje jedan od kapetana kako pominje “1229”, što predstavlja kilometar Dunava, baš kao što se pjesma grupe Block Out zove “1228 (zečevi beli)”, a Nikola nam je otkrio u kakvom su odnosu ovi kilometri, odnosno, dvije oznake.
“Pa, to je jedan od razgovora dva broda koji treba da se mimoiđu pa obaveštavaju jedan drugog gde se ko nalazi preko radio-stanice. Ovaj kaže da je na 1229. kilometru i da ide nizvodno. Sledeći je 1228. preko puta moje kuće. Ceo život gledam u taj znak kao neki ljudi u krst ili petokraku. To mu dođe možda i epicentar mog života, taj znak ‘1228’ na krčedinskoj adi”, navodi on.
Na izdanju se nalazi i kompozicija “Tajni život suterena”, u kojoj se, možda pomalo neočekivano, čuje sitar. Upravo tako, neplanirano, zvuk ovog instrumenta se našao na albumu.
“Bili smo skoro završili sva snimanja kad je Kiza Zoranović došao jedan dan i rekao: ‘Ovde još nešto fali’. Petrović i ja smo već bili na ivici snaga i stvarno nam ništa nije falilo. Snimali smo glavne ritam gitare u hodniku Bigza sa udaljenim mikrofonima, i dobili divan prostor na gitarama. Danila sam u Krčedinu maltretirao da u ton ponovi sve teme koje je sa ebow mašinicom odsvirao na probi. To je trajalo baš dugo. Odsvirao je nebeske gitare. U toj pesmi sam ostavio, kao glavni, čak i vokal sa demo snimka, jer nisam mogao bolje da je otpevam u studijskim uslovima”, iskren je Nikola.
Dodaje da je zvuk bio bolji, ali da je “previše glumatao”, kad god je pokušao da je otpjeva ponovo.
“Odsvirao sam i bubanj u toj pesmi, onako k’o Džon Bonam (John Bonham) iz obdaništa, ali to je taj bubanj, za tu pesmu, i to je taj vokal. Sve drugo što smo probali nije davalo nikakav energetski i emotivni rezultat osim što je zvučalo kvalitetnije, a to me je, kad je ‘Suteren’ u pitanju, najmanje zanimalo. Hteo sam da iz pesme iscuri iskrenost, kao što curi iz svake Joy Division ili Radiohead pesme, a ne da zvuči k’o sveže lakiran parket… k’o Toto ili, šta ja znam, Dream Theater. Dakle, Kiza je rekao da on čuje sitar, a ja mu rek’o da ja čujem i helikopter, al’ da nemamo helikopter”, kaže Nikola.
On je smatrao da je s tim priča oko pjesme završena, ali Kiza je, očigledno, bio veoma uporan u svom naumu.
“Sutradan je doneo sitar u studio i odsvirao 200 varijanti, a ja pojma nisam imao da čovek svira i sitar pored svega, pa sam posle sve editovao još 10 dana”, priča Vranjković.
Na “Veronautici” je svirao zaista veliki broj muzičara, a Vranjković navodi da ima još mnogo onih koji nisu svirali na albumu, ali da su konsultovani “oko milion stvari”.
“Ne znam samo koliko sam puta sa Bajagom i Instruktorima preslušao album u kombiju, dok smo putovali na njihove koncerte, pred kraj mikseva. Ja sa njima sarađujem kao ton majstor već 15 godina. U to vreme je već Marko Nježić Kića preuzeo da popravlja mikseve i postavlja mastering, jer smo Petrović i ja prolupali i nismo više znali šta čujemo. Žika i Lokner su navijali i stalno ponavljali koliko je ovo bitan i veliki album, a ja sam samo slušao koliko mi limiter jede doboš i bas bubanj, i gde mi tutnji bas gitara na 80 i na 60 herca. Bajaga je zaustavljao pesme i onda deo po deo: digni ovu reč; ne čuje ti se ‘Beograd’ u ‘Marburgu’; ne čuje ti se slovo ‘š’ u ‘nedostaješ’ u ‘Suterenu’; pevaj ovu strofu ponovo; pevaj ovu pesmu ponovo. Čak je došao kod mene jedno jutro kući da presluša ‘Suteren’ da proveri da li sam ga poslušao i popravio te stvari u miksu”, otkriva Nikola.
Na kraju, htjeli smo da čujemo i kako bi volio da sve to što je napravio bude shvaćeno od strane publike.
“Ja to, u stvari, ne znam. Nisam razmišljao o publici. Razmišljao sam samo da moram ovo da isteram kako znam i umem, i da moram da usnimim sve što sam zacrtao, da moram da osetim svaku pesmu do kraja, kao prvi put kad sam je sanjao. Slično sam se osećao kad sam radio ‘San koji srećan sanjaš sam’, a sećam se da sam posle izlaska tog albuma jedno vreme razmišljao da prestanem potpuno da sviram. Nije me više ništa zanimalo i bio sam potpuno prazan”, kaže on.
Otkriva nam i ono što možda nije toliko česta stvar sa ostalim muzičarima, a to je da mu ljudi puno pišu otkako je aktuelni album izašao.
“Svima nam se u životu dešavaju slične stvari”, zaključuje kratko Vranjković.
Sve fotografije: YouTube screenshot
