Kada sam naišla na novelu “Nesporazum u Moskvi”, nisam od nje očekivala ništa osim susreta sa iskrom genijalnosti koja se svakoj autorkinoj reči pripisuje (u krugovima od kojih se očekuje da su sve njene reči pročitali). Tokom čitanja očekivanje se povuklo pred besmislenom detinjastom željom da se pripovedanje ne završi, jer nisam se srela sa “iskrom genijalnosti” — uronila sam u njen zrak.
“Šteta što se i mesta i ljudi skoro uvek menjaju nagore.”
Nikol i Andre putuju u Moskvu. Stari su, tačno mogu da izmere koliko, ali to još uvek nije važnije od njih. Dok ne provedu prvih nekoliko sati s Mašom, njegovom kćerkom iz prvog braka.
“Kad vam muškarac nosi stvari, on to radi zato što ste žensko; žena to radi zato što je mlađa od vas, pa se osećate staro.”
Problem starosti, nasuprot mišljenju mladih, nije problem straha od smrti, već straha od trajanja u toj trošnosti.
“Što se manje prepoznavala u sopstvenom telu, to je više osećala obavezu da brine o njemu. Bila je zadužena za njega i negovala ga je sa bezvoljnom predanošću, kao nekog starog, poružnelog i oronulog prijatelja kome je potrebna.”
Dok Nikol vreme vidi kao ličnog neprijatelja, Andre ga doživljava jednako tragično, ali spolja, kroz politiku — svoj odbrambeni mehanizam. Andre ima razmišljanja o istoriji, spoljnoj politici stranih zemalja, budućnosti planete, da zaklone svest o ličnoj prolaznosti. Nikol nema ništa osim sebe koju više ne prepoznaje. On starenje proživljava u širinu, ona u dubinu, i sve to vreme ćute jedno drugom. Gube trenutke i sate u kojima bi mogli biti saveznici, a ne samo saputnici.
“Mogla sam da budem neka druga, ali bi se onda ta druga pitala o sebi.”
Identitet ne postoji ako se o njemu ne razmišlja, ali razmišljanje nas udaljava od njega. Svaki pokušaj racionalizacije predstavlja zavesu preko pukog postojanja, bivanja sobom, i u trenucima kada smo najviše to što jesmo, najmanje smo svesni sebe. A da li uopšte imamo identitet kad nismo prisutni u svojoj svesti?
Nikol se “nikada nije pomirila sa tim da je žena”, da “neće postati ni istraživač, ni pilot, ni kapetan duge plovidbe”. Zato voli Mašu, jer ona nije okovana svojom ženskošću, ona prosto jeste. Nije uspešna uprkos polu, nego prosto uspešna. Verovatno i ona razmišlja o sebi, premeće svoj identitet između upitnikâ, ali pre svega ima slobodu, i to je ono na čemu joj Nikol, uprkos ljubavi, zavidi. Nikol u SSSR-u vidi slobodu za žene, Andre vidi ideal koji se u francuskoj levici ugasio, ali nijedno ne vidi sebe u njemu, ostaju uskraćeni za potpuno uži(vlja)vanje.
Naslov novele upućuje na događaj, ali nema događanja — nesporazum je stanje, a Moskva je lakmus. U Moskvi su izmešteni iz svoje navike, i tu se, na bledoj svetlosti ideala koji se gasi, vide sve nesigurnosti koje ih u starosti tište — nesigurnost u sebe, nesigurnost u svrhu, nesigurnost u zajednicu. Propadanje tela i posledično propadanje samopouzdanja preklapaju se sa slikom propadanja SSSR-a, društva koje je živelo od poleta i mlade krvi.
Simon de Bovoar, naravno, podebljava socijalnu komponentu dopuštajući da junakinja svoju starost najtragičnije percepira kroz telesno, jer starost žene mora biti stvar tela, prizemnog i zemnog, dok junak, muškarac, stvoren po božijem liku, stari i propada tek duhom, budući biće duha.
On misli da ona ima prava da očekuje “fascinantnijeg muža”, da je njegova muška dužnost da bude “fascinantan” — šta god to bilo u datom životnog dobu i datom društvenom uređenju. Ona misli da on ima prava da očekuje mladu suprugu, da je njena ženska dužnost da ne ostari. Oni se ne razumeju, jer vaspitani su, sistemski modelovani prema ‘uzornom muškarcu’ i ‘uzornoj ženi’, iako na površini zagovaraju neki socijalizam i sa njim sinonimni feminizam.
Oni nikad nisu naseli na priču o zlatnom dobu, oni ne veruju u blagostanje, oni su ostareli, samo im to još nije saopšteno rečima.
“U tome je prednost književnosti, pomislila je — reči nosimo sa sobom. Slike blede, deformišu se, nestaju. U grlu je, međutim, pronalazila stare reči, onakve kakve su bile napisane. One su je spajale sa davnim vekovima kada su zvezde sijale isto kao danas. I to ponovno rađanje i to neprekidno trajanje pružali su joj utisak večnosti. Zemlja se pohabala, ali je bilo trenutaka kad je izgledala sveže kao na samom početku i kad je sadašnjost bila sama sebi dovoljna.”
Čitajući “Nesporazum u Moskvi”, osetite da vas obavija tišina: meka, udobna, tek po ivicama zastrašujuća, u kojoj nazirete odraz svojih nesporazuma.
Na kraju, ili oko sredine, ili već na prvoj rečenici tridesete strane, dolazi do dubokog poistovećenja ličnog i opšteg, vremena nastanka i vremena čitanja i svih vremenâ između i posle. Tu se, iznad svih predznanja i očekivanja, u svakodnevnoj priči o komunikaciji, čita nezauzdana veličina klasika.
Naslovna fotografija: Paris Review
